METANOJA II

Moris Nikol - Meta

Metanoja - I deo (nastavak)

Sada bi bilo dobro vratiti se na Hristove reči upućene njegovim učenicima povodom ubijenih Galilijaca i ljudi koji su poginuli u Siloamu u svetlu ovog značenja reči metanoja. Čitav razgovor postaje jasniji. Učenici razmišljaju na pogrešan način i Hrist im odgovara ne u smislu „dok se ne budete pokajali“, već „dok ne budete mislili drugačije“ – to jest, mislili na novi način. On kaže da su u suprotnom oni vezani i fiksirani i ne mogu da izbegnu sudbinu, koja je zajednička svim ljudima koji uvek polaze od vidljivog, pojavnog, opipljivog, ili ukratko, od čula i koji svoje ideje i poglede izvode iz vidljivih dokaza. Prvi korak je metanoja. Neadekvatnost reči pokajanje može se jasno videti u Pavlovoj Poslanici Korinćanima. Ljudi mogu biti povređeni i ožalošćeni događajima u životu do stepena da izgube svu veru i čak prestanu da misle i pokušavaju da ugode sebi što bolje mogu ili jednostavno napuste svu nadu i žive kao mrtve stvari.

Mnogo ređe oni mogu početi da razmišljaju o onome što im se dogodilo i da dolaze do nekog novog stanovišta. U njihovoj misli može početi da se javlja nešto individualno. Neka nova aktivnost uma može započeti – um počinje da se budi. U trenucima najveće lične nesreće i patnje ljudi često osećaju da je sve što se dogodilo u životu bilo nerealno i to je tačno razumevanje života. To je dodirivanje stepena, na kome je dostignuta metanoja – to jest, transformacija uma. Sve se odjednom javlja u novom svetlu, nešto čini da čovek razume kako nisu događaji u životu važna stvar, već da je važan čovekov stav prema njima. Za trenutak je dostignuta prelomna tačka, na kojoj je moguća revolucija uma. Ono što je prvobitno bilo pasivno i vođeno čulima, vođeno događajima iz života, više se ne pokorava spoljašnjem životu i počinje da ima nezavisnu egzistenciju. O tom buđenju aktivnog uma Pavle govori u narednom odeljku, u kome se reč pokajanje javlja nekoliko puta, iako se na grčkom reč metanoja javlja samo jedanput. Pavle piše Korinćanima sledeće:  „Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas. Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje. (II Poslanica Korinćanima, VII, 8, 9).

U ovom odeljku reč metanoja se javlja samo jedanput – u frazi „na pokajanje“, (eis metanoian), είς μετανοιαν, i odeljak samo pokazuje koliko je neadekvatna reč pokajanje (repentance). Kada Pavle kaže, „Ne kajem se …“, on koristi sasvim drugačiju reč, μεταμελομαι, koja je ekvivalent latinske reči poenitet me, od koje potiče naša uobičajena reč pokajanje. Ipak, te dve grčke reči tako beskrajno različite vrednosti prevedene su na engleski istom rečju.

Nije tuga ili pokajanje u našem uobičajenom značenju ono što proizvodi promenu uma. Čovek može tugovati, ali ne do stepena metanoje. Međutim, postoji posebna vrsta tuge, koja vodi do metanoje i o toj tuzi Pavle govori, kontrastirajući je sa običnom patnjom u životu. „Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a žalost ovog sveta smrt donosi.“ (II Poslanica Korinćanima, VII.10). „Nego se ožalostite na pokajanje“ – to je bila ta prava patnja Korinćana koja ih je dovela do pokajanja. Den Stenli (Dean Stanley), jedan od malobrajnih engleskih komentatora koji razumeju značenje metanoje, primećuje: „Taj odeljak pokazuje koliko je neadekvatna naša reč „pokajanje“. ’Vi ste tugovali tako da promenite um, ili je vaše pokajanje donelo revoluciju uma.’ I upravo na to se misli, u mnogo dubljem smislu to je ono što čitav život znači – da dovede čoveka do tačke kada se, umesto da slepo kaže sebi „Ovo ne može biti istina“, podvrgava buđenju, trenutnom osećanju nerealnosti onoga što se događa u životu i nerealnosti u vezi sa njime samim. To je metanoja; to je početak transformacije uma. Čitav smisao Hristove primedbe upućene njegovim učenicima o ubistvu Galilejaca i o nesreći na Siloamu leži u ideji da značenje fraze „Neka bude volja tvoja na zemlji“ ne može da bude shvaćena, ako se ne razume reč metanoja ili promena uma. Mi možemo verovati da znamo šta to znači, ipak, mi je ne razumemo na sadašnjem nivou razmišljanja. Sve dok se čovek u sebi ne odvoji od vidljivog sveta sa svim njegovim događajima i ideje o uzvišenog značaja njegove sopstvene egzistencije u vidljivom svetu, on ostaje na nivou na kome je metanoja ili promena uma nemoguća. Pokajanje, to jest, novi stav, potpuno drugačiji način razmišljanja, može otpočeti tek kada ljudi shvate da se volja Božija ne ostvaruje na zemlji. Kada čuju o nesreći koja se dogodila drugima, ljudi često kažu: „Tako im i treba.“

Svako do izvesnog stepena neguje to stanovište, nezavisno do toga kako inače razmišlja,  posebno onaj, ko smatra da je moralan i ko religiju razume samo u moralnom smislu, ima taj pogled na stvari. Taj spoljašnji pogled na religiju, u okviru koga se život posmatra kao mesto nagrade i kazne, zasniva se na ideji da se Božija volja ostvaruje na Zemlji i svako od nas je bio svedok ophođenja prema drugim ljudima sa tog stanovišta. (Sećam se posebno jednog slučaja kada je jedan veoma moralan čovek, koji je bio misionar medicinar, postupao sa devojkom, koja je bolovala od sifilisa upravo na taj način, kao da ju je Bog kaznio za njene grehe i da zbog toga treba da bude tretirana kao nešto prljavo i u ovom konkretnom primeru, da nije vredna da dobije anesteziju za veoma bolnu operaciju). Zar nije činjenica da većina divljačke okrutnosti, torture, ogorčenja i zla, koji su obeležile istoriju religije, počiva na osnovnoj grešci u gledištu da se volja Božija ostvaruje na Zemlji i u zamišljanju da čovek zna šta je Božija volja? Zbog toga je od vitalnog značaja da pokušamo da razumemo šta je Hrist rekao svojim učenicima u vezi sa ubijenim Galilejcima i ljudima ubijenim u Siloamu. Ti događaji nemaju nikakve veze sa Božijom voljom i učenicima je rečeno da bi trebalo da ih sagledaju sa nove tačke gledišta -  а to ne podrazumeva pokajanje – jer zašto bi se učenici kajali, u uobičajenom smislu reči, zbog Galilejaca ili ljudi iz Siloama – već promenu uma. A ta promena uma znači da čovek više ne sme da misli da se ljudi na zemlji kažnjavaju za grehe ili da su oni, koji se ne slažu sa njegovim sopstvenim religioznim principima, grešnici, niti da misli da su ljudi, kojima se dogodi neka nesreća, slabići. To je, kako Hrist sasvim jasno kaže, potpuno pogrešan stav prema životu. Bilo da su ljudi religiozni ili ne, oni često veruju da su oni, koji se ne slažu sa njima u političkim mišljenjima, moralnim ili naučnim mišljenjima, da i ne spominjemo religiozne ideje, slabići i često prema njima gaje osećaj posebne razlike ili nadmoćnosti i čak smatraju da bi ih trebalo kazniti ili uništiti. Njihovo verovanje je od života i oslanja se na život – to jest, to je spoljašnje pitanje, a ne unutrašnje pitanje u njima samima. I dok se ta tačka gledišta potpuno ne promeni, čovekova unutrašnja evolucija ne može da započne. 

Jer nema nikakve razlike u tome da li neka osoba osuđuje druge zbog njihove religijske pripadnosti ili zbog političkih ideja ili morala ili bilo čega drugog. Poenta je u tome da sve to pripada životu, sve to pripada spoljašnjem svetu, koji smo upoznali preko naših slabašnih čula. To nije mesto od koga može početi čovek koji želi da se podvrgne transformaciji, o kojoj je Hrist prvo podučavao kao o metanoji, a zatim drugom rođenju. Kasnije ćemo govoriti o drugom rođenju, ali se mora obratiti pažnja na to da metanoja ili promena razmišljanja predstavlja prvi stepen. I prvi primer promene razmišljanja je prestanak zamišljanja da se Božija volja manifestuje na zemlji. Tako rečenica u Očenašu: „Neka bude volja Tvoja na zemlji“ – kada se dovede u vezi sa onim što je Hrist rekao učenicima u prilici kada su očigledno zauzeli stanovište da je za Galilejce i ljude u Siloamu ono što im se dogodilo bilo kazna zbog njihovih greha i bili na mentalnom nivou, sa koga su verovali da se volja Božija manifestuje na zemlji i da je sve što se na zemlji događa rezultat Božije volje – ta rečenica u Očenašu označava nešto od velike važnosti. Hrist u stvari kaže: „Dok ne promenite um, svi ćete stradati na isti način.“ To je prvi jasan primer onoga što je Hrist učio o smislu te izuzetno teške reči metanoja. Ta vanredna niskost u ljudskom razumevanju, koja čoveka navodi da misli da, ako neko ko ne deli njegova ubeđenja pretrpi neku nesreću, da mu tako i treba, zasniva se na ideji da su spoljašnji život i zlo u svetu znak smisla. A niskost ukazuje na nedostatak smisla. Međutim, mi razumemo vrhunski simbol smisla -  naime, Boga – i bilo da verujemo u Boga ili ne, svako deluje iz onoga što smatra smislenim. Jer niko ne može da postoji bez smisla. Besmisleno postojanje je neodrživo. Jasno je da svako živi u skladu sa sopstvenim smislom, kakav god on bio, i u životu vidi ono što je sa njim povezano. Međutim, Hrist je rekao da je pokušaj da se smisao pronađe u životu, u smislu vrhunskog značenja ili Boga koji deluje u životu, potpuno pogrešno. Najviši smisao postoji nezavisno od događaja koji se odigravaju u životu i sve dok čovek ne bude mogao da promeni um u tom pogledu, deliće zajedničku sudbinu sa dobrim i lošim u životu. On još uvek nije pronašao pravu osnovu od koje bi počeo. To znači, ako verujemo u Boga, u tom vidu, kao izvor smisla, i ako taj posebni smisao tražimo u spoljašnjem životu, sagledavajući nagradu i kaznu u životu kao izraz tog najvišeg smisla, počinjemo od pogrešne osnove. Iz toga sledi da je ta neobična reč metanoja tako značajna. Nije spoljašnji svet ono od čega čovek mora početi. Ukoliko to čini – kao što svako čini – on još uvek nije sposoban za bilo kakvu promenu, bilo kakvu unutrašnju evoluciju. Pronalaženje smisla u spoljašnjem životu i donošenje sudova sa tog stanovišta u skladu sa sopstvenim odgojem – sve to je suprotno metanoji. Hrist svojim učenicima govori o tom uobičajenom pogledu na život kada naglašava koliko je potrebna metanoja – to jest, promena uma. Međutim, reč je o tome da nijedan pojedinac nije slobodan od takvog pogleda na svet. U stvari, svaki pojedinac održava svoje samoljublje i samo-obožavanje na osnovu tih spoljašnjih verovanja, iz temelja koji je u njemu formiran rano u životu, iz osećaja da je bolji od drugih, bilo da je na nižoj ili višoj poziciji u životu. I svako veruje, religiozno ili na drugi način, da je taj spoljašnji svet pozornica moralnog delovanja u kojoj moramo dokazati da smo u pravu, bilo neumesnim ponašanjem bilo nasiljem ili progonom. Tako svako vidi najviši smisao – a to je Bog – u spoljašnjem životu i deluje u skladu sa time. Moralni ljudi deluju na taj način, ljudi određene političke orijentacije deluju na taj način i tako dalje. Izuzetno je teško odvojiti se od takvog pogleda na svet. Međutim, početak tog odvajanja jeste početak praktikovanja promene uma, metanoje. Svako prosuđuje život, čak i ne znajući da to čini, u skladu sa svojim moralom, skrupulama, principima itd. a sve to je zasnovano na verovanju da je spoljašnji život izvor svega. Međutim, Hrist kaže da se ništa ne može dobiti na taj način, iz života kakvog ga vidimo. Ono što se događa u spoljašnjem životu nije vodič ni prema čemu. Međutim, ljudi smatraju da je život sam čitavo pitanje; i oni ne vide da, šta god da rade, život ostaje isti i propuštaju da shvate da je život po samoj svojoj prirodi nešto što čoveka može dovesti do metanoje – vrhunski cilj. To nije mesto gde se „volja Božija vrši“ – otuda molitva „Neka bude volja Tvoja na zemlji“. I dok čovek ne shvati šta ta rečenica znači i ne počne da uviđa sve njene implikacije, on neće razumeti šta u stvari govori dok ponavlja Očenaš. Nije u pitanju samo ta rečenica, već razumevanje svake rečenice u Očenašu, tako da bi čovek dok izgovara Očenaš morao da bude u najvišem stanju svesti, da bi razumeo vrednost svake reči i rečenice, to jest, da bi se molio u pravom smislu te reči. To bi bila metanoja u najpotpunijem smislu.


NASTAVAK