METANOJA III

Moris Nikol - Meta

METANOJA - DEO II

 

Sa stanovišta Novog zaveta, šta je priroda sveta i smisao našeg života u njemu? Pavle kaže: „Jer se tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje, nego za volju onoga koji je pokori.“ (Rimljanima, VIII.20). Pavle govori o stanju stvari na zemlji. Kada to uzmemo u obzir, to je veoma neobična i iznenađujuća ideja. On uči da život na zemlji nije za čovekovo dobro i da njime ne upravlja dobro i da se sve ne zemlji jednostavno događa. Pavle ne kaže da su stvari na zemlji ispravne ili osmišljene ili da njima upravlja vrhovni Bog. Naprotiv, on sasvim otvoreno kaže da su stvari na zemlji podložne propadljivosti, ne zbog toga što njeni stanovnici to žele, već „za volju onoga koji je pokori“. To ukazuje na silu koja je, u pogledu kreacije na ovoj maloj zemlji, neprijateljska (štetna) prema čoveku. Ukoliko pretpostavimo da sve što ima moć nad kreacijom na zemlji, treba da bude nazvano imenom Bog i ukoliko istovremeno verujemo da je Bog Jedan i istovremeno sve Dobro, ta Pavlova izjava je nerazumljiva. Ukoliko vrhovni Bog upravlja svim fenomenološki stvorenim svetovima i ukoliko njegova volja direktno stiže do tih svetova, kako se može reći da se kreacija pokorava propadljivosti protiv svoje volje? Ukoliko Pavle propoveda ideju Dobra, osnovne koncepcije vrhunske i dobre sile koja deluje na sva živa bića, kako se može dati tako neobična izjava? On kaže da je Čovek,  kao deo kreacije, nasilno podvrgnut propadljivosti protiv svoje volje. Kako je onda moguće održati gledište da je Bog Dobro? Sigurno, sagledavši život i sve njegove događaje, nemoguće je objasniti čak i mali deo onoga što se događa na zemlji. Međutim, Pavle ne kaže da je sila koja deluje na zemlji, sa svim njenim bićima, dobra. U stvari, on govori o ’Bogu ovoga sveta’ (ό θεος τουαιώνος τούτου), koji ‘zaslepljuje um čoveka’ (II Korinćanima IV.4). Čovek, kao deo kreacije, podložan je propadljivosti i pokorava se nekoj sili, nekom uticaju, nekom dobru koje deluje protiv njegove volje, protiv njegovog htenja. Biće nije izloženo propadljivosti zbog sopstvene volje. Zbog čije volje? „Za volju onoga što ga pokori“. Pavle ga ne naziva Bog. Kakvo objašnjenje on daje? Tvar se pokorava propadljivosti (na grčkom ματαιοτης u značenju manjkavost, beskorisnost, besmislenost ili na latinskom frustracija, uzaludnost). Pavle dodaje, u nadi da se može osloboditi okova i pobeći u slobodu. („na nadu da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije“). Mi smo, kaže on, svi u istoj situaciji.  Ne samo, nastavlja on, da čitava kreacija stenje i muči se zajedno, … ne samo to, već i mi takođe koji imamo prve plodove duha, čak i mi stenjemo’ – kao da smo zatvoreni u uzanom zatvoru – ’čekajući da budemo usvojeni’ – kao Sinovi Boga.

 

Uzaludna patnja kreacije, sveta, jeste prepoznata. Ne postoji pokušaj da se ona prikrije ili da se kaže kako je ovo najbolji od svih svetova. Sva ta patnja, sav taj bol, sva ta beda, sva ta smrt, uništavanje i besmislenost ne objašnjava sebe samo. Život se ne može objasniti po sebi. On ne može da bude shvaćen sam po sebi.  Neka druga ideja se skriva iza vidljive spoljašnje pojavnosti, ideja, koja nije izvedena zaključivanjem iz onoga što vidimo, već ideja za koju ne postoji dokaz koji nam mogu pružiti čula. 

Nastaviće se ...