METANOJA V

Moris Nikol - Meta

METANOJA - DEO IV

IDEJA O KRALJEVSTVU NEBESKOM

Prva predstava koja se može formirati o „Kraljevstvu nebeskom“ jeste da je to mesto gde se Božija volja manifestuje: „Neka bude volja Tvoja na zemlji kao i na nebu.“ Međutim, ljudi po pravilu pretpostavljaju ne samo da se Božija volja manifestuje ne zemlji, već i da se pod Nebom podrazumeva nešto što vremenski predstoji i gde svako ko je vodio dobar život odlazi posle smrti, nasuprot pakla, koji se ponovo ne posmatra kao stanje koje čovek može dostići na zemlji, već kao mesto na koje slabi i loši ljudi odlaze posle smrti. Mnoge važne ideje u Jevanđeljima shvataju se upravo na taj način, kao da se odnose na neko kasnije vreme, i ni na koji način se ne povezuju sa čovekom koji sada živi na zemlji – to jest, sa čovekom koji živi u sadašnjem trenutku.

Međutim, čovek koji sada živi na zemlji, u različitim trenucima može biti u boljem ili gorem stanju. On za trenutak može dotaći neko bolje stanje u sebi, odakle sve vidi u boljem svetlu, ili neko gore stanje, odakle sve vidi u lošijem svetlu. On može da se uzdigne ili padne vertikalno. Može da vidi stvari sa višeg ili sa nižeg nivoa.

Svako je svestan ove činjenice.

I to uzdizanje i padanje, ti trenuci uvida i tame, koji karakterišu svačiji život, nemaju nikakve veze sa vremenom i sa nečim što predstoji, već predstavljaju stanja koja je čovek sposoban da dostigne sada. Ona spadaju u kretanje na gore i na dole unutar čoveka, i tako su vertikalni.

Kada se čovek nalazi u nekom lošem stanju, kao što je stanje sumnje, sve u njemu je povezano na određeni način. Kada okolnosti promene njegovo stanje, on sve vidi povezano na sasvim drugačiji način. To je toliko uobičajeno iskustvo da nije neophodno naglašavati njegovu tačnost. Međutim, budućnost čoveka u stanju sumnje, u pogledu stanja ili nivoa razumevanja, ne leži u vremenu, već unutar njega. Sumnja ga može sve više vući na dole, sve dok konačno ne bude reagovao na neki nasilan i neopoziv način. Njegova  prava budućnost jeste da dosegne drugo stanje u sebi i ta budućnost, koja je psihološka, ne leži kasnije u prostom protoku dana – to jest, u vremenu – već u promeni unutar njega. Tako čovek uvek ima dve budućnosti, jednu u vremenu, a drugu u promeni svoga stanja. O toj drugoj budućnosti, o stanju čoveka, govori se gotovo u svakom redu u Jevanđeljima. Ljudi obično smatraju da je vreme progres i da će jednostavan protok dana i godina i vekova voditi i da čak mora voditi do boljih okolnosti. Ili, u slučaju njih samih, oni se nadaju i veruju da će sledeće godine ili za dve godine sve biti drugačije. Međutim, veoma je teško poverovati da je tako. Život ostaje isti. I kako osoba stari, stvari se ne popravljaju. Vreme nije faktor koji donosi transformaciju niti na opštem nivou, niti kod pojedinca. Ovde se ispoljava duboko ukorenjena iluzija koja deluje na svakoga. Sutra će biti drugačije. Sutra će doneti bolje stanje stvari. I ta iluzija, koja je toliko kompleksna da je gotovo nemoguće razmrsiti sve niti misli i emocija koje se upliću u nju, upravlja čovečanstvom i svakim pojedinačnim čovekom na ovaj ili onaj način. Svako, suočivši se sa životom tako teškim i zaista neshvatljivim, prirodno oseća da jedna stvar uvek ostaje otvorena – naime, sutra. Ili, sa druge strane, kada pomisli da bi trebalo da učini nešto i da uloži neki napor, on ponovo oseća da uvek postoji sutra. Svaki čovek sasvim iskreno razmišlja o sutrašnjici kao o prilici da učini ono što oseća da treba da učini i smatra da će se tereta, koji većina ljudi oseća, i sopstvenih nedostataka osloboditi uz pomoć sutrašnjice.

Ljudi razmišljaju o svojim životima u terminima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni razmišljaju o svojim životima u terminima vremena, ne stanja. Tako je veoma lako poverovati da se bolje stanje može dostići u nekom kasnijem vremenu. Međutim, budućnost čoveka se ne nalazi u vremenu, već u  njemu samom i sastoji se od promene stanja sada, u trenutku kada shvati u kakvom se stanju nalazi.

Da se vratimo na primer sa sumnjom – čovek počinje da prelazi u stanje sumnje i kako se ono nastavlja, on počinje u sve većoj meri da odobrava ideje i veze između stvari koje mu to stanje sugeriše. Svaki psihijatar veoma dobro zna da kada to stanje pređe izvesnu neodredivu tačku, ludilo nije daleko – u stvari, ono je dijagnostikovano. Šta je prava budućnost tog čoveka?  Da li se ona nalazi u vremenu ili u nekom drugom pravcu? U vremenu njegova budućnost se sastoji od jačanja vere u hipnotičke ideje koje njegovo stanje izaziva. Međutim, za čoveka je moguća  i drugačija budućnost. O toj budućnosti, koja ne leži u vremenu, već u sadašnjem trenutku, može se razmišljati kao o vertikalnoj u vremenu – ona pripada uspravnoj osi koja ukazuje na viša i niža stanja, kao skala ili lestvice. Ukoliko zamislimo vreme u vidu dijagrama, nacrtano kao horizontalna linija – to jest, kao liniju koja predstavlja prošlost, sadašnjost i budućnost – ta vertikalna linija koja ulazi u čoveka u svakom trenutku u vremenu, ukazuje na više ili niše stanje u njemu u tom trenutku vremena. I ukoliko želimo da razumemo bilo šta iz Jevanđelja, moramo shvatiti tu zamišljenu uspravnu liniju, koja ukazuje na moguća stanja u čoveku, jer Jevanđelja govore o čoveku koji dostiže više stanje, ne u spoljašnjem svetu, već u sebi u ovom životu, ne jednom kasnije, već sada.

Međutim, značenje na koje ukazuje reč metanoja daleko je od privremene promene stanja. Čovek, koji pokušava da obuzda sebe i koji se bori da ne sledi ono što veruje da je njegova najgora strana i teži da održi ono što smatra dobrim ili svojom stazom dužnosti i da živi ispravnim životom, ne dostiže metanoju. I mada on može biti uveren da takav način života ne vodi iz želje da se oseća zaslužan ili da bude primer u očima drugih ljudi ili iz straha od policije ili društvenog odbacivanja ili od gubitka reputacije uglednog čoveka, već iz autentičnih razloga, on ipak ne postiže nikakvu promenu uma. Kao što je već rečeno, u Jerusalimu je sigurno bilo mnogo ljudi koji su vodili dobar i moralan život, pa ipak Hristove reči „dok se ne pokajete – to jest, dok se ne podvrgnete promeni uma – svi ćete stradati“, pokazuje da se misli na nešto drugo. Ovde leži jedna od najdubljih ideja psihološkog učenja u Jevanđeljima. Uči se da je moguća radikalna trajna transformacija i metanoja je njen tehnički opis. Međutim, čovek ne može dostići stalni viši nivo, sve dok u sebi ne izgradi vezu ideja koje ga postepeno mogu podići iznad sadašnjeg nivoa. Ideja o Kraljevstvu nebeskom je zbog toga vrhovna ideja u tom pogledu. Ona reprezentuje više Dobro. Stoji iznad vidljivog života i materijalne istine i fizičkih teorija i, koliko god da je nejasno shvaćena, otvara u čovekovom umu pravac koji je nov i koji na nov način povezuje njegove misli i osećanja i unosi novu komunikaciju u njegovo razumevanje. Ideja o samo-evoluciji čoveka, ideja o metanoji ili transformaciji uma i ideja o Kraljevstvu nebeskom su povezane i bliske ideje. Jedna stvar se mora razumeti: da bi ta samo-evolucija i transformacija započela, čovek mora prestati da prati samo dokaze koje mu nude čula. On mora napustiti zaključivanje na osnovu prirode i fenomena i događaja iz života. On više ne sme videti puni smisao svoje egzistencije u spoljašnjem životu, niti pokušavati da ga pronađe izvan sebe, niti u životu na zemlji sme videti manifestaciju Božije volje. Mora se razumeti da se čovek, koji dođe do zaključka da ne postoji ništa više od onoga što on predstavlja i da ne postoji „Bog“ zbog lošeg stanja u svetu, nalazi u istoj situaciji kao i učenici koji su verovali da je sve što se događa na zemlji usled delovanja Božije volje.

Ideja metanoje i Kraljevstva nebeskog leži u drugom pravcu. Čovek mora da se okrene od sveta i pogleda sebe. Mnoge parabole u Jevanđeljima bave se ovim, a jedna od najznačajnijih je parabola o bludnom sinu. Upravo pre nego što se uvede parabola o metanoji, Hrist govori o važnosti „pokajanja“.  „Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.“ I opet, „biva radost pred anđelima Božijim za jednog grešnika koji se kaje.“ I tada uvodi narednu parabolu: Jedan čovek imaše dva sina i reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše. A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga.

A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti. A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. (Luka XV, 11-32).

U ovoj velikoj paraboli pokazano je kako se čovek u sebi pravi preokret od stanja kada sve traži u životu i menja pravac. Interesantno je obratiti pažnju da se u ovoj paraboli bludni sin nalazi u stanju kada je izgubio sebe, kao što pokazuje fraza „a kad dođe sebi“ ((είς έαυτον δε έλθων).

Međutim, ljudi često bukvalno povezuju ovu priču sa idejom o pravoj raskalašnosti (bludnosti), rasipanjem novca i trošenjem nasledstva i zamišljaju mladog čoveka dovedenog do potpunog siromaštva kako jede roščiće. Oni i ne pomišljaju da se to odnosi na njih same, na psihološko stanje u njima, u stvari, na stanje u koje svako dospeva – stanje kada čovek gubi sebe, a svi spoljašnji oblici života i spoljašnje stvari ostavljaju ga gladnim kao i roščići.

Već je rečeno da je parabola poređenje. Njeno fizičko, doslovno ili čulno značenje jedna je stvar, ali njeno pravo značenje leži na nivou iznad čula. Parabola tako predstavlja psiho-transformatorsku mašinu između dva nivoa značenja. Ona ima svoje doslovno značenje, ali i drugo, psihološko značenje. Ona je medij putem koga može da se ukaže na to veće značenje nezavisno od reči i slika koje se koriste u njoj i koje imaju svoje sopstveno niže značenje, te se iz tog razloga koristi kroz sva Jevanđelja. Značenje parabole je uvek psihološko, a nikada doslovno ili fizičko.  

Parabola tako gradi most između dva nivoa značenja, čulnog i psihološkog. Na jednom mestu je rečeno da je Hrist pred masom govorio samo u parabolama, ali je svojim učenicima davao direktno učenje privatno. I moramo se podsetiti da je Hrist u više navrata predstavljen kako govori svojim slušaocima da ne razumeju ono o čemu govori, jer nemaju uši da čuju ni oči da vide – to jest, njihovo razumevanje je onemogućeno i sve ono unutrašnje ili psihološko značenje za njih je nerazumljivo, te oni sve shvataju sasvim doslovno kao nešto što se odnosi na oblast spoljašnjih, fizičkih činjenica i događaja.

Parabola o bludnom sinu ne govori o mladom čoveku koji rasipa svoje bogatstvo. Ona govori o svakome ko je rođen na ovoj zemlji. Međutim, poslednji deo se nikako ne odnosi na svakoga, jer samo malobrojni shvate svoju situaciju i „dođu sebi“. To je trenutak metanoje. I ovde se mora obratiti pažnja na to da se bludni sin ne kaje, već dolazi sebi i shvativši svoju situaciju, traga za načinom da pobegne od spoljašnjih stvari iznad sebe. Ovde nema pomena o pokajanju, već je reč samo o određenoj promeni uma, koja se naziva „doći sebi“ i na koju se neposredno pre parabole ukazuje kao na metanoju – to jest, kao na transformaciju mišljenja, potpuno drugačiji način poimanja života.