ČETVRTI PUT - ENEAGRAM XII

Birdlip, 22. april 1944.

ENEAGRAM

XII – Vodonici i Eneagram

Na ivici Eneagrama mogu se upisati različiti Vodonici u seriji, počevši od Vodonika 384. Zašto Vodonik 384 započinje seriju, označenu na obodu? Zato što ljudska hrana, Vodonik 768, nije u Čoveku. Unosimo supstancu, pod nazivom „Hrana za Čoveka“ – 768 – u stomak. Međutim, dok se ne svari, ona još nije u vama. Prva aktivnost varenja je učiniti od hrane nešto što može da prođe kroz vas – to jest, u u obliku Vodonika 384. Hrana, posmatrana kao 768 je za nas spoljašnja. Može se ukloniti ispumpavanjem stomaka, pošto smo je pojeli. Ali jednom kada bude transformisana u Vodonik 384, pod nazivom „voda“, ne može biti uklonjena, jer je deo fizičkog organizma, u vašoj krvi i limfnoj tečnosti.  Tako, može se videti zašto Vodonik 384 započinje seriju u Eneagramu. Ukoliko progutate metalno dugme, ono će, nadajmo se, proći direktno kroz vas. Dugme nije hrana za Čoveka. To nije 768, niti niži Vodonik 1536, koji je stočna hrana – trava, sirove stvari, vlaknaste stvari, koje Čovek ne može da jede. Ćovek ne može da jede travu, koja pripada klasi materija 1536. Potreban joj je spoljašnji transformator. To na primer može da bude krava. Ona jede travu, a a Čovek jede i pije nju. To je spoljašnja transformacija Vodonika 1536 u 768. Međutim, Čovek takođe ima i unutrašnju transformaciju, koja počinje sa 768 i prelazi u 384. Počinjete sa travom, da tako kažemo. Nju transformiše (ili kuva) krava. Čovek zatim jede kravu ili pije mleko. Oboje se kuva u Čoveku i transformiše u nešto drugo i tako dalje. Čitav život predstavlja kontinuiranu transformaciju jedne stvari u drugu. Varenje je transformacija u nešto više. Kada se goveđi odrezak svari aktivnošću ugljenika, koji već postoji u telu – to jest, enzima ili fermenata koji postoje u stomačnoj kiselini i alkalnog lučenja jetre i pankreasa u tankom crevu (jer varenje hrane je dvostruko, prvo kiselo, a zatim alkalno i tako pod dve trijade) – tada goveđi odrezak prestaje da bude goveđi odrezak i nije samo rastvoren, već transformisan u finije materije na skali Univerzuma, koje prelaze u krv. Na prvom stepenu 768 postaje 384. Tada je goveđi odrezak u vama i cirkuliše kroz vaše telo preko limfnog sistema i krvotoka, ne kao goveđi odrezak, već kao fina kolekcija materija pod nazivom 384. Tada se 384 transformiše u 192 i tako dalje. I to je učinjeno za nas majstorstvom i hemijom Instinktivnog Centra, koji upravlja unutrašnjim radom organizma.  Sve, što ima veze sa nižim, gušćim Vodonicima je učinjeno za nas. Čovek je, kako Rad kaže, stvoren samo-razvojni organizam. Međutim, on je prvo stvoren gotov – to jest, sa nesaledivom količinom unutrašnjih fabrika, unutrašnje hemije, unutrašnje transformacije i unutrašnje mašinerije. Obratite pažnju na transformaciju. Hrana kao 768 prelazi na viši nivo, 384; 384 prelazi u 192; 192 prelazi u 96; 96 prelazi u 48 (48 je energija, koja se koristi za razmišljanje – goveđi odrezak je sada postao misao); 48 prelazi u 24; 24 prelazi u 12. Sve te transformacije obavljaju hemijske fabrike. To je Oktava Hrane, koja se odvija mehanički i omogućava nam da postojimo. Jer pre svega je neophodno stvoriti biće, sposobno za opstanak, pre nego što se postavi pitanje o razvoju u nešto drugo. Tako mi svi počinjemo sa onim što je dato – materijalima datim preko Oktave Trasnformacija, pod nazivom Oktava Hrane.

Međutim, Rad govori o onome što nije dato. On govori o proizvodnji više materijala, više

Vodonika, nego što Oktava Hrane može da nam da. To počinje tek onda kada je dat Prvi

Svesni Šok – to jest, šok na tački 6 Eneagrama. Na toj tački počinje Rad – to jest, ako cenimo

njegove ideje, proniknemo u njih i primenimo ih na svoje živote. To zahteva određeno unutrašnje

razmišljanje. Ukoliko počnemo da ih živimo, počinje nova Oktava, od Vodonika 48. To počinje

da prodire u nas sa vrha najnižeg sprata. To jest, efekat toga će se postepeno osetili u svakom

delu ljudske mašine.

Dijagram Nove oktave počinje

Prvim Svesnim Šokom

Shvatite da ovaj početak nove oktave nije prirodno dat. On mora da bude kreiran. On je poseban. On jedino može biti kreiran, ako damo sami sebi šok u mentalnom delu sebe. Budući da taj šok nije prirodno dat, već ga Čovek mora dati sam, on se naziva svesni šok. Ovaj šok ima mnogo strana, mnogo oblika. U tom pogledu se razlikuje od mehaničkog šoka disanja, koji priroda zadaje na Oktavi Hrane. Veoma je važno razumeti sve to što je jasnije moguće. Gornji dijagram prikazuje čoveka koji radi na sebi, seća se sebe, kreirajući novi Vodonik  24 i novi Vodonik 12 kao rezultat. To počinje da menja njegovo Biće.

Sve ideje Rada, kada su primljene, asimilovane i postavljene na mesto i kada učinimo pokušaj da živimo u skladu sa njima, pomažu u davanju šoka na gornjem ili mentalnom odeljku. To mesto korespondira u Eneagramu sa tačkom 6. Um mora da se promeni pre nego što ostatak čoveka može da se promeni. To je isto učenje kao i u Bibliji, gde je rečeno da čovek prvo mora da se pokaje, što na grčkom zaista znači da promeni svoj um (grčka reč metanoia, μετάνοια, promena uma, prevedena je u Bibliji rečju „pokajanje“, prim.prev.). Promeniti um znači misliti na novi način. Međutim, da biste mislili na novi način, potrebno je imati nove ideje i novo znanje. Na primer, ako saznate o ideji o Vremenu i Vraćanju, počećete da shvatate da vaša prošlost leži ispred vas, tako da ćete početi da stičete nove ideje o životu – to jest, da menjate svoj um. Ne mislim odmah, već postepeno, formirajući ga tokom mnogo godina. Te misli otvaraju novi deo vašeg uma, koji u suprotnom ne bi bio korišćen. To je primer „sporog šoka“ u mentalnom delu. To je postepena transformacija uma u odnosu na Vreme. Ona utiče na emocionalni deo i povratno utiče na fizički deo. Sve ideje Rada, kada se percipiraju u umu i saznaju, deluju kao fermenti, kao kvasac i postepeno počinju da menjaju um, čitav način mišlejnja, a posebno osećaj ’Ja’. To je sve povezano sa šokom u mentalnom delu, ili Prvim Svesnim Šokom, koji je na Eneagramu prikazan na tački 6, a u dijagramu o Čoveku u trospratnoj fabrici na gornjem odeljku, delujući na 48.

Ako počnete da živite ovaj Rad i o svemu razmišljate iz ideja, kojima on podučava i da se borite da se odvojite od negativnih emocija i beskorisnih ideja, koje samo izvlače snagu iz vas i tako dalje i ukoliko pokušate da osetite sebe kako pažljivo hodate okruženi događajima života kao da imate zaštitni sloj na svojim nogama, tada ćete početi da sebi dajete Prvi Svesni Šok i stvarate više Vodonika 24 i 12 u sebi. Međutim, morate znati šta to znači imati dugu unutrašnju borbu između Da i Ne u pogledu Rada, jer samo se vaše unutrašnje stanje računa. Ako stvorite više tog Vodonika 24, videćete kako se vaše mišljenje menja. Počećete da razumevate emocionalni, da vidite istinu o stvarima emocionalni i odjednom ćete videti beskrajno značenje i shvatićete kako je Rad neiscrpan u svom značenju i u onome što može da vam pokaže. Jer, da biste mislili iz Vodonika 48, kojim moramo početi, jalova je stvar u poređenju sa razmišljanjem iz Vodonika 12. Vi svi znate da su viši Vodonici inteligentniji od nižih. Sećete se izraza, fraze, da je kuvan krompir inteligentniji od sirovog krompira, je je 768 više na skali od 1536? Tako, razumete da mišljenje pomoću inteligencije koja pripada Vodoniku 24 ima mnogo više finijih veza i značenja nego mišljenje pomoću inteligencije iz Vodonika 48. Pomoću Vodonika 24 možete videti sebe kako hodate iznad zemlje, možete stajati iznad sebe, jer ste izdvojeni iz sebe.

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM XI

Birdlip, 15. april 1944.

 ENEAGRAM

XI – početak šoka na tački 6

Ideja o Vremenu, Vraćanju i Događajima

Hajde da ponovo razgovaramo o Vremenu i Vraćanju. Kako nam moderni naučnici kažu, Vreme je cirkularno i sastoji se od događaja. Međutim, to je rečeno davno, ne samo od strane filozofa i pesnika, već i od ezoterijskih učitelja. Od čega se sastoji vaš dan? Sastoji se od događaja, nekih, u stvari većinom, na sasvim maloj skali, kao što je događaj gubljenja torbe ili događaj kvarenja električnih osigurača ili događaja prijema pisma ili razglednice, na primer, kao ovo, koje sam dobio jutros od medicinske firme, u kome se kaže da ako imam skelete, lobanje ili delove skeleta, koje ne koristim, oni mogu da ponude dobru cenu. To je događaj – neobičan. Takođe, moja peć ne može da se upali - to je događaj – običan. Ponekad su događaji slični: nazivamo ih koincidencijama. Međutim, ja ne mogu da vidim nikakvu vezu između posedovanja skeleta i vatre koja se ne pali. Koji događaj ćete ignorisati, a sa kojim ćete se identifikovati? To je ono što je važno, jednom kada vidite da život jesu događaji. Događaji se gomilaju oko linije dana – linije koja se proteže u Vremenu koje zovemo dan. Na šta ćete obratiti pažnju i od čega ćete se odvojiti u pogledu grupa događaja? Da li ću biti negativan čitavog dana, jer nisam mogao da upalim peć? Izgubili ste torbu: da li ćete dozvoliti da se taj događaj protegne na čitav dan sa svim svađama, posledicama i sumnjičenjima (kao „Ko ju je ukrao?“)? Jedan jedini neprijatan događaj može lako da se protegne na čitav dan. To vole da rade ljudi, koji selektuju negativne stvari – oni nekada prošire neprijatan događaj na čitav svoj život. To znači, budući da je Vreme serija događaja, da možete učiniti da jedan događaj uzme sve vaše vreme. Vaš život je vaše vreme. To nije vreme drugih ljudi na isti način. Možete podeliti neke stvari. Međutim, vi ste u svom sopstvenom vremenu. Vreme je serija događaja i vi imate svoje sopstvene događaje, a neke događaje delite. Tri više dimenzije formiraju Vreme i Vraćanje i Večnost. Ako uzmemo samo 4. Dimenziju kao liniju pod imenom Vreme, koja se proteže u pravcu pod pravim uglom u odnosu na sve tri Dimenzije Prostora, ona prolazi kroz svaku osobu kao serija događaja. Gubimo torbu, što je lično, ili dospevamo u rat, što je podeljeni događaj. Razumete da to nije sat, već događaj. Kažete – uzimajući Vreme kao veštački sat – sada je deset i trideset ili sada je 1944. Ne, to nije Vreme. Sa kojim događajem ste identifikovani u toj tački u Vremenu, koja se zove (veštački) deset i trideset ili 1944? Da li mislite da je u Staroj Grčkoj postojalo bilo šta kao deset i trideset ili 1944? Vreme nije podatak na satu, već događaj. „Sve vreme“ ste u nekom događaju. Negativni ste zbog nekog događaja. Dakle, vi ste u tom stanju i u tom događaju. Događaj prolazi, gleda šta bi mogao da uzme od vas i grabi vas. Kažete: „Ova situacija je nepodnošljiva“. Događaj vas je zgrabio. Niste u stanju niti da posmatrate sebe u odnosu na taj određeni događaj, niti da se setite sebe u njegovom prisustvu – to jest, da se ne identifikujete sa njim. Vreme, shvaćeno psihološki, predstavlja obrazac događaja, kariranu tablu crnih i belih polja. Potrebno je rastegnuti bolje i skupiti lošije događaje. Vi sada vidite da je Vreme elastično – ne vreme na satu. Možete li da se setite onog naučnika, koji je jednom prilikom uporedio Vreme sa mekušcem? U tome se Uspenski složio sa Ajnštajnom. Mekušac je životinja koja nema skelet i koja tako po volji može da proširi delove svoga tela. Kičmenjaci to ne mogu zbog svoje strukture kostiju. Treba da postanemo kao mekušci u odnosu na dan i njegove događaje. Ideja da možemo suviše da se zadržimo na nekim stvarima je, naravno, poznata. Čovek se čvrsto drži nekog događaja, koji se davno dogodio. Međutim, on nije shvaćen i njegov značaj nije prepoznat. Vi imate moć da stupite u kontakt ili ne stupite u kontakt sa serijom događaja koji čini vaš dan. Možete proširiti sebe u neki događaj ili izdvojiti sebe iz njega. Posmatrali ste puževe i uočili ste kako njihovu rogovi osećaju neku stvar i kako se rastežu ili skupljaju. Sve fizičko, sve što može da se percipira, sve vidljivo, jeste obrazac nečeg psihološkog iznutra. Potrebno je samo da odemo u zoo-vrt da bismo to shvatili. Svaka životinja, svaki stvoreni oblik mržnje i odbrane reprezentovana je psihološki iznutra. Čovek u stvari može biti mnogo užasniji i okrutniji nego bilo koja životinja. Spoljni svet je u nama. Kosmos je u čoveku. Čovek je Mikro-Kosmos. Sve što vidi spolja, u nekom obliku je u njemu – osa, pacov, zmija, mušica, svinja, lisica, tigar, kameleon, skakavac, krtica, buba, riba, roda itd. Da li ste uočili svoja osinja ’Ja’ ili lisičja ’Ja’? Ili da li ste uočili kameleonska ’Ja’ koja se menjaju u skladu sa situacijom i kao političari duvaju vruće ili hladno u skladu sa okolnostima? Da li poznajete zmije i posebno ribe u sebi? Šta leži vašem moru, iza sadašnjih obala? Svi su oni tu – vredna i slepa krtica, nervozna, sujeverna ptica, buba neprijatnog mirisa i teškog oklopa, skakavac, koji svima večno dosađuje, mušica zunzara bez mozga, koja poletno i nasumice juri u svaku kašu, okrutni, bezumni tigar, skriveni pacov, uspravna, dostojanstvena, imbecilna roda. Svi su oni u Čoveku, kao i dobre, glupe životinje. Sa kojom ćete se povezati povodom konkretnih događaja?

Kada počnete da uviđate da psihološki ne postoji vreme sata i zaista nikakvo vreme na velikom satu koji pokazuje dan i noć u skladu sa rotacijom zemlje, ili većem satu, koji u skladu sa revolucijom rotirajuće Zemlje određuje doba, koja Zemlju čine zelenom, zatim smeđom, pa belom i ponovo zelenom – kada počnete da razumevate da su Vreme događaji i vaš stav prema njima i konačno vaša unutrašnja stanja, tada ćete postepeno početi da budete u stanju da razmišljate o Vraćanju. Počećete da mislite da je vaša prošlost ispred vas. U kojim stanjima pretežno živite? U stanjima, koja pripadaju krtici ili ptici ili čemu? U skladu sa time, kako uzimate neki događaj, jeste i vaše stanje. Kao što je rečeno, možete skupiti neko događaj ili ga rastegnuti. To stoji u skladu sa time kako ga uzimate. Možete li odvojiti sebe – od događaja? I, kao što je rečeno, osoba se može zadržati na nekom događaju dugo vremena i ući u žalost i hodati naokolo kao neka crna, mrtva kreatura, bez sumnje misleći da je to pohvalno. Sada, budući da se Vreme može rastegnuti ili suziti u zavisnosti od toga kako shvatate događaje, možemo izabrati jedan događaj danas i rastegnuti ga. Da li ste primetili da postoji opšta tendencija da se rastegne neki neprijatan događaj, događaj koji je neprijatan za sopstvo, i da se suze svi ostali? Ne možete da zaboravite, zar ne, kako se neko prema vama poneo na bezobziran način, kao da ste beznačajni? To je jedan događaj. To je događaj koji može da se dogodi svakome. To je određeni događaj pod nazivom: „Niko se prema meni ne ponaša pravedno.“

Kada je Čovek stvoren posle mnogo eksperimenata, takođe su stvoreni i svi mogući događaji, koji mu se mogu desiti. Bilo bi beskorisno stvoriti živo biće bez neophodnih događaja, kako bi on imao život iskustva. Kada Vreme ne bi bilo „mekušac“, meko, mišićno tkivo, sposoban da se rastegne ili proširi, sve bi bilo striktno, kao lenjir. Međutim, „Vreme“ – to jest, događaji – nisu te vrste. Ono može i treba da bude praćeno metodom selekcije, biranjem i odbacivanjem, davanjem pažnje i uskraćivanjem pažnje incidentima ili događajima ili situacijama, koje neizbežno prolaze kroz našu ograničenu svest. „Vreme“ je sve tamo – nalik selu. Međutim, mi mu se približavamo korak po korak i prolazimo kroz njega u skladu sa svojim stanjem. Ukoliko dodamo svesno stanje mehaničkom stanju ili slepoj reakciji na događaje, tada smo na višem nivou bića i tada počinjemo da shvatamo da neki događaji mogu biti suženi – čak zgnječeni i bačeni – dok druge treba ostaviti kakvi jesu, dok neke treba proširiti svom snagom unutrašnjeg rada i Pamćenja sebe, koje čovek poseduje.

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM X

Birdlip, 09. april 1944.

ENEAGRAM

X – početak šoka na tački 6

 Posmatranje i odvajanje od „Sebe“

Posle intervala od nekog vremena vratićemo se osnovnoj ideji Rada da je, kako bismo se probudili, neophodno posmatrati sebe i uočiti kakav je čovek u sadašnjem trenutku. U kom delu vas je ono što ste u sadašnjem trenutku? Ono je u svim ulogama u centrima, izvučeno na površinu određenim delovanjem života na vas. Šta to znači? To znači da ste od detinjstva položili u sebe određene asocijacije, koje su reprezentovane u vašim centrima i koje deluju mehanički. Svako ovde je položio u svoje centre određene poglede i načine na koje posmatra stvari, od svoje majke, oca, bolničarki, ljudi koji ga okružuju. Svi vi posmatrate tu konstrukciju kao sebe. A to je samo obrazac svih mogućih „sopstava“. Ipak, to je veoma teško shvatiti. Sve te asocijacije, položene u centre od najranijeg detinjstva, obrazuju određenu vrstu obrasca osobe. I ovde bih želeo da kažem, zar nije neverovatno da niko ne pomišlja na to, da je on ili ona u svakom pogledu fiksirana, određena vrsta osobe – osobe, koja se uvek ponaša na ovaj ili onaj način i tako dalje? Interesantno je, jer svako ima ideju da su on ili ona sasvim slobodni i da mogu da se ponašaju, deluju, razumeju i tako dalje upravo onako kako žele. To je iluzija. Ličnost, koju su konstruisali Mama, Tata, Bolničarka, Škola itd. je veoma moćna. Ona uvek deluje za vas. Ipak, mi imamo viziju, osećaj, ideju da smo slobodni i da ni na koji način nismo predodređeni, ni na koji način fiksirani, ni na koji način mašine. Rekao sam da je to iluzija. Ipak, u isto vreme, to nije iluzija, u smislu da je moguće razložiti mašinu ličnosti i postati slobodan. Za to je neophodno plaćati i plaćati tokom dugo vremena. Rad treba to plaćanje da učini ispravnim. Ono počinje Samoposmatranjem. Šta Samoposmatranje znači? To znači posmatrati kakvi ste, kako reagujete, šta vas čini negativnim i tako dalje. Ovaj Rad vas posebno uči da posmatrate određene strane sebe bez osuđivanja – to jest, bez opravdavanja sebe na ovaj ili onaj način. Da biste videli šta uzimate kao sebe, da biste videli mašinu koja odgovara, mašinu koja se ponaša, mašinu koja misli, mašinu sa predrasudama, osećanjima – to je ideja iza samoposmatranja. Složićete se sa mnom da osoba ne može da se promeni, dok ne vidi sebe. Međutim, ljudi prave najfantastičnije i najnedelotvornije pokušaje da vide sebe. Obično misle da je potrebno da puše ili jedu manje ili da ustaju ranije ili da rade više na svojim profitabilnim poslovima. Sada, ovaj Rad ne počinje ničim te vrste. On počinje od čovekove psihološke strane. Čovek prvo mora da posmatra tu stranu. To je ono gde se nalazi ono što posmatrate kao sebe. Prvo mora doći do promene u mozgu, promene u načinu kako gledate sebe, promena u samom vašem osećaju sebe. Kao što znate, svako je identifikovan sa sobom. A oni očekuju da počnu od sebe takvih, kakvi su. U Radu je reč o tome da se to „vi“ – to „sebe“ – učini pasivnijim. Ko ste vi? Šta ste vi? Vi ste konstrukcija koja je beskorisna ili gotovo beskorisna za vas. Ali vi ste rob te stvari koju uzimate kao datu – to „vi“, to „sebe“. Ovaj Rad to treba da promeni – tu osnovu na kojoj počivate, tu stvar u vama, koju nikada ne dovodite u pitanje i nikada ne vidite. Život je položen dole u nas, prvenstveno našim imitiranjem - hiljade stavova, odbojnika, slika, gramofonskih ploča – u stvari, hiljada asocijativnih obrazaca. Osećamo se neprijatno ako ih ne sledimo. To je korigovanje sebe. Rad govori o prestanku identifikovanja sa sobom, formiranim delovanjem života, sobom, položenim u ličnost. Sigurno, ovo je veoma teška materija i nije za glupe. Orijentisati se na novi način nije laka stvar. Morate izaći ispod tog „sebe“.  Rad ne može učiniti ništa za vas, ako počnete od „sebe“ – ili „vas“ – to jest, od ličnosti. I ovde se mnogi gube i ne mogu da vide značenje Rada. Svako ima uzvišen osećaj o sebi, takvom kakav je. Međutim, on je na pogrešnom mestu – u ličnosti. Ličnost nije sveta stvar u vama. Dublja osećanja sebe uvek imaju taj čudesno kvalitet svetosti, koji pruža blaženstvo. Međutim, mi tu stvar, „sebe“, uzimamo kao svetu – i imamo osećaj na pogrešnom mestu – to jest, u samopoštovanju, u osećaju da smo u pravu, u sjajnoj prošlosti, u obrazovanju. Neophodno je pomeriti taj osećaj, ići iza sebe, obnoviti ga. Pripisivati sebi nešto tako duboko, nešto tako puno značenja, kako to reč „sveto“ implicira, predstavlja zločin protiv sebe.

Možda se sećate, neki od vas, kako u legendi o Svetom Gralu mladi vitez, koji je izjahao da nađe školu ili zamak, nije smeo da sluša svoju majku. Tu postoji mogućnost za najsirovije interpretacije. Ali šta to znači? „Majka“ je izvor vašeg delovanja i osećanja i mišljenja. Čovek mora da otkaže poslušnost svojoj ličnosti. U ovom radu, šta je to što treba da posmatramo? Tu stvar, koju uzimamo kao sigurnu i kojoj po čitav dan govorimo ’Ja’. Ali to nije ’Ja’. To nije pravo ’Ja’. To je mnogo stečenih ’Ja’. To je mašina, mašina stečenih ’Ja’. Čovek je čvrsto pričvršćen za nju. Sluša je u svakom pogledu. Ona kaže nešto – i vi mislite da vi to kažete. Ona učini nešto – i vi mislite da vi to činite. Ona oseti nešto – i vi mislite da vi to osećate. Ona pomisli nešto – i vi verujete da vi to mislite. To je obrazac, nađen u velikim asocijativnim ili tihim oblastima mozga. To je vaš obrazac, vaš popis, vaš pokušaj da formirate sebe. To je mali set električnih veza, milijardi njih, zbog kojih morate uvek da pozovete ista mesta i da dobijete iste brojeve. To je mašina u vama. „Kako“, rekao je G. jednom „je moguće učiniti da utisci padnu na nova mesta u centrima? To je moj zadatak.“ Počeo je navodeći ljude da prave nove pokrete. I takođe je počeo navodeći ljude da čine stvari, koje nisu navikli da čine. „Istina je“, rekao je, „da sve postaje mehaničko posle izvesnog vremena. Kako učiniti stvari novim. Sve postaje mehaničko …“. Šta vi mislite? Da li ste uzeli ovaj dan sasvim mehanički? Da li ste uzeli svoje domaće probleme kao i uvek? Da li ste pokušali da transformišete bilo šta, posmatrajući ga na novi način? To je teško, ali je moguće. To je vrhunski zadatak Rada - osloboditi se stečenog mehaničkog načina shvatanja svega u skladu sa jednim obrascem, jednim setom asocijacija, jednom idejom o tome šta je dobro ili loše.

Predmet ovog Rada je sopstvo. Vi i sopstvo niste isto, ali ih uzimate kao isto. Ljudi se identifikuju sa sobom. Vi se identifikujete sa sobom i tako to sopstvo postaje vi. Međutim, vi ste mnogo stariji od tog sopstva. Budući da ne poznajemo sebe, mi ne znamo da u nama postoji bilo šta što se razlikuje od nas i spoljašnje sopstvo se fuzionira sa unutrašnjim vi i tu nema odvajanja. Posmatranje sebe počinje da stvara odvajanje. Ono počinje da odvaja sopstvo od vas. U početku to „vi“ je samo Posmatračko ’Ja’. Ipak, iz Posmatranja se pojavljuje Zamenik Nadzornika, koji vodi do Nadzornika, koji se sa svoje strane otvara za Pravo ’Ja’. To ste vi. I to vi je nedostižno, ako sopstvo posmatrate kao vas. Otići iza sebe nije sasvim ono što ljudi misle. Često su najviše identifikovani onda kada misle da ostavljaju sebe iza. Rad daje neka interesantna učenja o tome šta treba da posmatramo i ostavimo iza. Međutim, ljudi imaju tendenciju da misle da već znaju i prave problem oko, recimo, jela, ili, recimo, pušenja ili uskraćuju sebi pristojnu odeću ili vožnju autobusom kada to nije neophodno. Takva ’Ja’ treba da budu posmatrana i treba da se odvojimo od njih. Ona u osobi mogu da formiraju veoma moćan sistem tiranije. Javljaju se iz ranih asocijacija. Osoba može da ostane njihov rob tokom čitavog života. To je sumorno ropstvo, koje ne vodi nikuda. Sada, tokom samoposmatranja počinjete da uočavate gde ste vezani i za šta ste vezani. To će biti u skladu sa osećajem Rada, jer Rad iznosi Život i njegovo delovanje u vama na videlo. Rad je protiv života. Život je kreirao ’Ja’ koja nas iskorišćavaju i čak jedu. Ima ih svakakvih vrsta. Pretpostavimo da od uticaja Rada možemo da napravimo bič i da isteramo sva ta ’Ja’ – verovatno bismo bili veoma iznenađeni onim što je isterano – mislim, onim što je Rad procenio kao beskorisno.

Prvi korak u Radu je početi sa oslobađanjem sebe od sebe. Ovaj rad sopstvu ne dodaje ništa, već uzima od sopstva i samo ono beskorisno je ono što Rad teži da uzme.

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM IX

Birdlip, 01. april 1944.

ENEAGRAM

IX – još jedna beleška o Vremenu i Vraćanju

Čini se da mnogi ljudi imaju velike teškoće da shvate šta je šok na tački 6, te, iako je u svakom komentaru objašnjeno da postoji više vrsta tog šoka i da u opštem smislu ideje Rada i njihovo praktikovanje daju taj šok, i dalje se postavljaju pitanja o tome šta je to. Na primer, tokom diskusije prošle nedelje postavljeno je pitanje: „Da li čovek može da poveže taj šok Vremena na tački 6 na isti način kao što može da poveže šok od shvatanja svoje mehaničnosti?“ Ideja da se vraćamo je šok, ako se emocionalno doživi. Ona menja naš odnos prema sadašnjosti, kao i prema prošlosti. Ona čini da vidimo svoje života na nov način. Sada, ako možete da vidite svoj život na nov način, to je šok. Protiv čega je to šok? To je šok protiv načina, kako smo prethodno shvatali život. Ako uzimate svoj život uvek na isti način, postajete fiksirani. Da biste se oslobodili, neophodan je šok. Znate kako je teško promeniti ideje ljudi i da je znak inteligencije ako smo u stanju da shvatimo nove ideje. Ovaj Rad treba da nas navede da mislimo. Sve ideje Rada mogu delovati kao šok, ako za sebe razmislimo o njima. Ideje će nas preneti na drugi nivo. Prodrmaće nas iz tuposti i gluposti malih ’Ja’ koja sve vreme određuju pravac našeg života. Razumete da se o viziji može misliti kao o šoku. Čovek ima novu viziju. Vidi svetlo tamo gde ga prethodno nije video. Sve vidi u novoj perspektivi. Preko svoje vizije ima šok. To je šok starom viđenju stvari. On je potresen u sebi, a ako ste potreseni u sebi, to vam daje šok. Šok treba da nas probudi iz dubokog sna, u kome živimo svoje živote. Padamo u san odmah čim se probudimo i spavamo dublje nego u krevetu. Ideje Rada ne samo da mogu da nam daju šok, kada ih razumemo i asimilujemo u mozgu, već mogu i da nas transformišu. Šok od buđenja je povezan sa transformacijom sebe: šok izbijanja semena, koje ga budi u novi život i istovremeno ga transformiše. Seme je potreseno u sebi. Da li ste ikada bili potreseni u sebi, do samih svojih temelja? Ako jeste, onda razumete šta je šok. Međutim, šok nije obavezno iznenadna stvar: on može delovati tokom dugog, dugog perioda kao ferment, koji polako menja grožđe u vino. Odgovor na pitanje kao što je, da li ideja Vremena može da bude povezana sa šokom na tački 6 jeste: „Da“. To je izričito rečeno u komentarima. Međutim, to će biti šok samo ako čovek pokuša da razume šta to znači i često misli o Vraćanju i kako će se čovek uvek vrteti u točku svog života dok ne bude promenio sebe. Šta onda treba da učinimo da bismo promenili sebe? Ovaj rad nas uči šta treba da radimo svakog dana i svakog minuta.

U vezi sa pitanjem o različitim vrstama memorije – svaki centar i svaki deo centra ima sopstvenu memoriju. Memorija nije jedna te ista stvar. Ono što je rečeno je da je memorija naša veza sa 4. Dimenzijom. To je naš odnos prema našem Vremenu. Možemo se kretati u memoriji u prošlost, a da se ne pomerimo iz svojih fotelja. Sigurno, ta veza sa prošlošću je veoma pogrešna. Ispod naše lične memorije postoji dublja memorija do koje veoma retko imamo pristup, ukoliko ga uopšte dobijemo. U toj dubljoj memoriji sve je prisutno – sve što smo rekli ili učinili ili videli ili doživeli. To je Knjiga našeg Života koja se otvara u smrti. Mi nosimo memoriju u Suštini. Ličnost biva uništena posle smrti, ali Suština se vraća. Zbog toga imamo šansu da se setimo, kada se vratimo, samo ako Suština bilo šta zabeleži. Sve što učinimo iskonski, dodirnuće Suštinu i Suština će se toga setiti po povratku. To je razlog zašto geniji ponekad otkrivaju sebe veoma rano. U Vraćanju sve dolazi ranije, što je na bilo koji način učinjeno iskonski. Neki muzičari ili drugi genijalni ljudi počinju da se sećaju veoma rano.

Prava memorija nije povezana na isti način kao lična memorija. Na primer, svi trenuci istinskog razumevanja Rada biće povezani zajedno. Neće ležati pomešani sa drugim sećanjima u serijama niti pomešani po datumima. Sećanja istog emocionalnog kvaliteta imaju sklonost da se povezuju. To sećanje na prošlo vreme, dan za danom, razlikuje se od emocionalne memorije. Drugim rečima, naš odnos prema 4. Dimenziji je veoma različit. Osoba može imati veoma slabo sećanje u vremenskim sekvencama, ali veoma dobru emocionalnu memoriju i obrnuto.

Postavljeno je pitanje: Kako možemo da se ponovo rodimo u istom delu Vremena, kada naši roditelji neće biti tu? Ovo je pogrešno shvaćeno. Naši roditelji su u našem vremenu. Sve je tamo u Vremenu i sve se vraća u Vremenu. Imamo teškoće da svojim umom, koji se oslanja samo na čula, shvatimo kakve su više dimenzije. U stvari, to je nemoguće. Mi o Vremenu možemo misliti samo kao o liniji, ali u stvari postoje 3 dimenzije Vremena, tako da linija postaje ravan, a ravan geometrijsko telo. U tom geometrijskom telu Vremena sve postoji i sve se vraća u talasima, velikim i malim. U isto vreme, postoji opšta promena, koja se odvija u čitavoj Geometriji Vremena. Da to izrazimo običnim jezikom, neke stvari se uspinju, neke se spuštaju, a neke stvari ostaju nepokretne. U okviru ideje Vraćanja, mi moramo da izaberemo. Možemo odvojiti jedan točak iz mašine da bismo razumeli i moramo razumeti da je točak napravljen od neke vrste elastične supstance, koja može da se malo raširi i da se sažme.

S obzirom na pitanje kao što je ’da li možemo da izaberemo druge roditelje’, odgovor je, naravno da ne, ako smo pod Zakonom Vraćanja. Rađamo smo u istom delu Vremena kao i pre i naši roditelji su tu. Samo kada dođemo do Reinkarnacije, moći će da se postavi to pitanje. Reinkarnacija se potpuno razlikuje od Vraćanja. U Vraćanju čovek se rađa u istom delu Vremena od istih roditelja; u Reinkarnaciji čovek se ne rađa u istom delu Vremena. Međutim, Reinkarnacija za nas stoji van diskusije. Potreban je veoma visok stepen razvitka. Čovek mora dostići kraj svog života i mora se na određen način iznutra povezati fuzijom, pre nego što može da pređe u drugi deo Vremena.

Pod uticajem ideje i Vraćanju čitav naš koncept prošlosti se menja. Rečeno je da traje velika bitka između religioznih ljudi, koji veruju u život posle života, i naučnika, koji veruju samo u ovaj život. Videćete da ideja o Vraćanju zadovoljava obe strane. Kada vidite kako vaša prošlost leži ispred vas, tada vaša razmišljanja o vašoj prošlosti postaju korisna.

Nastavak

ČETVRTI PUT - VEČNO VRAĆANJE

Piše: Jelena

Predavanja o Eneagramu su me potakla na malo istraživanje o Vremenu i o temi Večnog vraćanja u Četvrtom putu (uzgred, ako neko zna gde bih mogla da pronađem download knjige „Living Time“ Morisa Nikola, neka, molim, javi). Čini mi se da se G. ove teme tek dotakao i obradio je veoma štedljivo. Za to je postojao i razlog. Ako, naime, pretpostavimo da ćemo se vratiti i da će se naš život stalno ponavljati, pomislićemo da pred nama stoji sve vreme ovog sveta i da je sasvim nepotrebno da se baš danas trudimo oko Pamćenja sebe i buđenja. Drugim rečima, velika je verovatnoća da će ova ideja pasti na male delove centara, mala ’Ja’, biti shvaćena na uobičajen formativni način i ne samo da neće doprineti buđenju, već će, naprotiv, postati prepreka, gurajući nas dublje u san.

Sa druge strane, u naše vreme, kada se umnožavaju teorije o verovatno najvećoj zagonetki naših života, o kojoj – priznajmo to otvoreno – možemo samo praviti pretpostavke, a istinski zaista ne znamo ništa i sa druge strane u vreme, kada su holistička fizika i biologija ipak otključale neka vrata i pružile neke dodatne informacije i razumevanje, možda ne bi bilo sasvim uzaludno sagledati ova pitanja iz perspektive Četvrtog puta.

Da bi se razumela ideja o Večnom vraćanju neophodno je razjasniti koncept vremena. Naša čula nam govore da se vreme kreće linearno, od tačke A do tačke B, od prošlosti ka budućnosti, po pravoj liniji. Doduše, naša čula nam takođe govore i da se sami krećemo po ravnoj ploči. Ako zamislimo koliko bi čuvenoj Linei bilo teško da zamisli višedimenzionalnost prostora i mogućnost da nešto može postojati i van njene linije, možda ćemo lakše prevazići ograničenost svog čulnog zapažanja i lakše prihvatiti ideju da vreme ne čini pravu liniju, već predstavlja nešto složeniju strukturu. Prema ovom sistemu Vreme je zakrivljeno (uporedi sa Zakonom Sedam) i tro (više-?) dimenzionalno kao i prostor. U „Novom modelu Univerzuma“ Uspenski predstavlja koncept Vremena, koje se sastoji od talasa – odnosno ciklusa.

Takve cikluse možemo videti u malim ciklusima dana, većim ciklusima godine i još većim ciklusima života. Vreme ne teče pravolinijski, već se uvija i svaki element sledi svoju sopstvenu krivu i obrazuje sopstveni ciklus. Postoje veliki ciklusi sunčevih sistema, manji ciklusi zvezda, planeta, ... ljudskih bića. Na ovom mestu se može napraviti odlična paralela sa drugim sisemima, na primer sa baktunima Tzolkina i Jugama iz Veda, zajedno sa dilatacijom vremena – relativnom brzinom protoka na različitim nivoima postojanja (većim i manjim ciklusima). Ciklusi su sadržani jedni u drugima, a svi zajedno opasani Večnošću, koja nasuprot uobičajenim predstavama nije beskonačno vreme, već bezvremenost – ispunjenje svih mogućnosti, kako je definiše Tradicija.

Kao što je rečeno, u skladu sa uobičajenim konceptom Vremena i našim čulnim opažanjem period od rođenja do smrti proteže se linearno, pravom linijom. Međutim, ako Vreme zamislimo kao krivu, dobićemo drugačiju figuru:  

Tačka smrti se poklapa sa tačkom rođenja i prema teoriji o Večnom vraćanju čovek se posle smrti inkarnira, odnosno vraća tačno na mesto svog prethodnog života i započinje sve iz početka.

Uspenski kaže u „Novom modelu Univerzuma“:

„To znači da, ako je taj čovek rođen 1877. i umro 1912. on će posle smrti zateći sebe ponovo u 1877. i morati da proživljava isti život uvek iznova. Umrevši, završivši ciklus života, on ulazi u isti život sa drugog kraja. Rađa se u istom gradu, u istoj ulici, od istih roditelja, u istoj godini i istog dana. Imaće istu braću i sestre, iste ujake i tetke, iste igračke, iste mačiće, iste prijatleje, istu ženu. Napraviće iste greške, smejaće se i plakaće na isti način, radovaće se i patiti na isti način. I kada dođe vreme, umreće na potpuno isti način, kao što je umro pre toga i ponovo u trenutku smrti biće kao da se sat vratio unazad na 7:35h 02. septembara 1877. i od tog trenutka će ponovo započeti svoje obično kretanje.“

Uobičajeno sagledavamo vreme kao apsolutnu kategoriju, koja je, kao takva, primeljiva na sve životne fenomene. Posle naše smrti to vreme, shvaćeno kao apsolutna kategorija, nastavlja da teče uobičajenim linearnim tokom, dan za danom. I prema uobičajenoj ideji reinkarnacije, mi se ponovo rađamo na nekoj od tačaka na toj liniji. Međutim, „ukoliko danas umrem, sutra ne postoji za mene“, kaže Uspenski. „Život po sebi je vreme za čoveka. Za čoveka ne postoji i ne može biti nikakvog drugog vremena, osim vremena njegovog života. Čovek jeste svoj život. Njegov život je njegovo vreme.“

Ne žurimo da ovu ideju isporučimo svojim malim ’Ja’, te je ili odbacimo kao glupost ili jednostavno dignemo ruke od svega, jer šta bismo mogli da promenimo, tako uhvaćeni u vremenski točak sopstvenog života.

U trenutku smrti Ličnost i telo bivaju uništeni, dok Suština ponavlja ciklus. Ako je Suština ostala nepromenjena, ona će u sledećem ciklusu privući iste životne okolnosti i obmotaće se istom Ličnošću i sve će se ponaviti na potpuno isti način. Međutim, ako se odigraju određene promene, promene koje nisu kozmetičke, koje se ne odvijaju samo na spoljašnjem, životnom planu, već prodiru duboko do naše Suštine, stvari bi mogle da se promene. Očigledno, način na koji se vraćanje odvija, zavisi od Suštine i stanja u kome ona prelazi u sledeći ciklus. U tom pogledu Uspenski je izdvajio neke od tipova:

Ljudi, čiji se životi gotovo u potpunosti nepromenjeni, uz minimalne varijacije, vrte na točku vremena i kod kojih se sve, kako malo tako i veliko, prenosi u naredni život. To su životi duboko uronjeni u rutinu, u kojima nema slučajnosti, nema avantura, nema velikih potresa, nema neočekivanih događaja, nema potrage za čudesnim, nema lutanja. Oni se mehanički žive opet i opet, kreirajući najčešće u čoveku neku neodređenu ideju o neizbežnosti sudbine, određeni fatalizam i ironični podsmeh prema svima, koji tragaju za nečim višim.

U sledeći tip spadaju ljudi, čiji se životi jasno kreću silaznom putanjom, uništavajući postepeno sve živo u njima i povlačeći ih sve dublje u mrak. Mnogi pijanci, kriminalci, prostitutke, samoubice spadaju u ovu kategoriju. Iz života u život oni sve lakše padaju, sve češće kreću linijom najmanjeg otpora, njihova vitalna snaga se iscrpljuje, postaju sve više živi automati, senke samih sebe, sve dok postepeno ne dođu do trenutka kada prestanu da se rađaju. „I to je prava smrt, jer smrt postoji, kao što postoji i rođenje.“ (Uspenski).

Naizlged drugačiji tip su ljudi, čiji se životi ponavljaju uzlaznom putanjom spoljašnjeg tipa i koji iz života u život postaju sve uspešniji, bogatiji moćniji spolja. Ovde se misli na ljude, koji postižu uspeh u životu, prilagođavajući se najmračnijim i često najbezosećajnijim aspektima stvarnosti: milioneri i supermilioneri, oportunistički političari, „naučnici“, čija su istraživanja stavljena u korist sticanja profita i koji koče sticanje pravog znanja, zvezde, svetski šampioni, muzičari, koji postižu komercijalni uspeh, ali nemaju drugih vrednosti itd. (Pravi umetnici, naučnici, delatnici spadaju u sasvim drugu kategoriju.) Njihovi životi se kreću naizgled uzlaznom linijom i oni svaki put sve lakše postižu uspeh, sve ranije počinju da ispoljavaju svoje glavne karakteristike, sve ranije shvataju tehnike svoga biznisa, sve manje vremena troše na pripreme. Uspeh ih hipnotiše i njemu oni sve podređuju, prepuštajući se liniji manjeg otpora i postižući ga sve lakše i sasvim mehanički. Oni osećaju da njihova snaga leži u toj mehaničnosti.

Ipak, unutrašnji rast, razvoj bića ne može biti niti slučajan niti mehaničan. Postoji još jedan tip ljudi, a to su oni, čiji životi sadrže unutrašnju uzlaznu putanju, koja ih postepeno vodi iz ciklusa večnog ponavljanja i omogućava im da pređu na drugi plan bića. Njihov napor tokom života biće usmeren na razdvajanje A od B i C uticaja, ka svesnom radu na sebi u okviru bilo kog autentičnog sistema i postepenog slabljenja Ličnosti, kako bi Suština mogla da raste. Ukoliko su promene nastale na unutrašnjem planu bića, ukoliko je Suština uspela da primi neke važne utiske i da raste kroz njih, ukoliko je odneta pobeda nad barem nekim od negativnih stanja i mehaničkih reakcija, tada će se u sledećem ciklusu stvari možda odvijati drugačije. Možda ćemo se u okviru našeg „točka sudbine“ pomeriti na mesto sa kojeg će biti lakše da primimo uticaje iz ezoterijskog dela čovečanstva i na kome ćemo postepeno dospeti pod vladavinu drugačijih zakona. Pravo znanje, pravo razumevanje, rast bića predstavljaju promenu koja nije mehanička, već se stiče kao trajan kvalitet, koji menja karakter narednog života.

Na sličan način, kao što i u životu imamo malo živih, lucidnih sećanja, već jednostavno znamo da su se stvari odigrale, tako ćemo i u trenutku započinjanja novog ciklusa pasti u dubok zaborav, ne sećajući se gotovo ničega od prethodnog „dana“. Osećaj „već viđenog“ ili neodređen osećaj da znamo šta će nas zateći iza ugla, da se „sećamo“ onoga što će se upravo odigrati mogli bi da budu odblesci sećanja na prethodne živote. Ipak, sećanja mogu biti veoma različitog kvaliteta. Ljudi rutine ponekad mogu imati sećanja, ali ih ona ne bude, već još dublje vezuju za običaje, stvari, rituale, predmete. Slična mehanična sećanja se mogu javiti kod svih tipova. Međutim, kao i unutar jednog života, istinski pamtimo utiske samo ako smo ih primili u stanju Pamćenja sebe i ako su oni pali na Suštinu. Mogućnost promene počinje tek sa početkom Pamćenja sebe sada. Ako postanemo svesni u ovom životu, sećaćemo se. To je ujedno razlog zašto se živa sećanja na neke druge okolnosti (prethodni život) ponekad javljaju upravo kod male dece: u tom dobu Suština je još uvek aktivna i pamti, mada je ponekad suviše nerazvijena da bi umela da svoja sećanja dovede u pravilan poredak.

Koncept Večnog vraćanja, kako je izložen u „Novom modelu Univerzuma“ Uspenskog me je veoma privukao zbog shvatanja karaktera Vremena u vidu ciklusa umesto pravolinijskog protoka, koje mi se čini veoma adekvatno i tačno. Da li i deo, koji se odnosi na ponavljanja životnih ciklusa, takođe odgovara objektivnoj stvarnosti, neka odredi svako za sebe. 

U vezi sa time Uspenski na kraju „Četvrtog puta“ kaže:

„Ova ideja pristaje, ona nije kontradiktorna sistemu, ali nije neophodna, jer sve što možemo da uradimo, možemo da uradimo samo u ovom životu. Ako ne radimo ništa u ovom životu, sledeći život će biti potpuno isti, ili će postojati malene varijacije, ali ne i pozitivne promene. Ako večno vraćanje postoji, mi ne možemo da ga promeni,mo. Postoji samo jedna stvar koju možemo da promenimo: možemo da pokušamo da se probudimo i da se nadamo da ćemo ostati budni. Ako moramo da se vratimo natrag, ne možemo da se zaustavljamo. Mi smo u vozu, voz ide nekuda. Sve što možemo da uradimo je da nam vreme u vozu prođe različito – da radimo nešto korisno ili da ga provedemo sasvim beskorisno.“

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM VIII

Birdlip, 18.mart 1944.

ENEAGRAM

VIII

 U subotu je bilo razgovora o Vremenu i Vraćanju. Budući da se taj predmet odnosi na Prvi Svesni Šok, napraviću rezime svega što je rečeno.

Sve ideje Rada mogu da deluju kao šok. Ideje su veoma moćne – mnogo moćnije nego bilo šta vidljivo i materijalno. Ideje mogu da dominiraju čitavom nacijom. Ne možemo videti neku ideju, ali možemo osetiti njene efekte. G. Uspenski je uporedio ideje sa veoma moćnim mašinama, koje mogu postati opasne, ako njima rukujemo pogrešno. Osetiti sve ideje Rada znači transformisati naše razumevanje. Na primer, ideja da nismo jedno, već mnogo različitih ’Ja’ može da transformiše razumevanje o sebi i o svim drugim ljudima. Na isti način, ideje o Vremenu mogu promeniti naš pogled.  

Uzmimo ideju o Vraćanju. Nemoguće je razumeti tu ideju dok se ne shvati ideja 4. Dimenzije Vremena. Šta je 4. Dimenzija? Mi smo u tri dimenzije Prostora: dužina, širina i dubina. Razmislimo na trenutak o tim dimenzijama. Kretanje tačke, koja nema dimenzije, generiše liniju: linija je jednodimenzionalna. Ako bismo živeli na toj liniji, bilo bi nemoguće shvatiti kako bi bilo kakav pokret pod pravim uglom uopšte bio moguć. Kretanje linije generiše ravnu površinu: ona je 2-dimenzionalna. Kretanje ravni generiše geometrijsko telo: ono je 3-dimenzionalno.

Sada, mi ne možemo razumeti koji pokret treba da napravi geometrijsko telo, da bi generisalo višedimenzionalnu figuru sebe samog. Uzmimo svoje živote kao linije, u 4. Dimenziji. U skladu sa idejom Vraćanja trenutak smrti je trenutak rođenja. Osoba se rađa u istom delu Vremena ponovo i ponovo. Nemoguće je to razumeti, dok ne shvatimo realnost 4. (i 5.) Dimenzije. Vreme živi.  Mi živimo u živom Vremenu i svaki od naših života je fiksiran u neki deo život Vremena i taj deo je naše vreme. Ukoliko ništa ne promenimo u sebi, sve će ponovo biti isto. Ako Suština ostane nepromenjena, rodiće se ponovo u istom delu Vremena i još jednom će privući sebi isti život i okružiti sebe istom Ličnošću. Suština je nerazorivi deo nas. Znamo da unutrašnji rast znači novi rast Suštine i znamo da Suština ne može da raste, dok Ličnost ne bude učinjena pasivnom – posebno određeni delovi Ličnosti, određene slike. Ezoterizam može da promeni odnos između Ličnosti i Suštine. Život Ličnost održava aktivnom. Postepeni efekat Ezoterizma je da učini Ličinost pasivnom. To je razlog zašto  čovek treba da radi na sebi. Ukoliko bude žrtvovao određene delove Ličnosti, ukoliko iz toga bude izvukao snagu, možda će Suština početi da raste.

Ako Suština raste, kada se bude ponovo rodila, neće privući isti život. Promena Bića neminovno znači i promenu života, jer čovekovo Biće privlači čovekov život. Ukoliko postoji razvitak Suštine, neće postojati samo promena u životu, već i u memoriji. Osoba se može setiti šta da radi u nekom teškom trenutku: može se setiti da je napravila grešku.

Budući da je naše biće napravljeno od različitih delova, od kojih su neki više budni, a neki više u snu, shvatićemo da možemo predstaviti svoje živote kao seriju paralelnih linija, nalik telegrafskim žicama. Ako smo negativni, mi smo u nižoj žici. Pamćenjem sebe možemo stići do neke više žice. Uzimajući sve što je teže moguće, mi putujemo najnižom (najgorom) žicom, da tako kažemo. Ne identifikujući se i pamteći sebe dostižemo višu (bolju) žicu. Iako sve te žice leže, kako jesu, blizu jedna druge, postoje razlike između njih. Na nekoj od njih se može anlaziti nešto, čega na drugoj nema. Na primer, na nekoj od linija možemo sresti Rad, a promašiti ga na nekoj od nižih. Nisu sva naša ’Ja’ na istom nivou i neka od njih ne možemo sresti na najnižem nivou, jer ona ne žive tamo.

Imamo mnogo različitih vrsta memorije i svako ’Ja’ ima svoju sopstvenu memoriju. Memorija je naš odnos prema 4. Dimenziji, koji se proteže i na budućnost i na prošlost. Čovek može da se seti budućnosti. To nije tako neobično ako shvatimo da smo živeli ranije. Ovaj Rad veoma mnog naglašava važnost sećanja. Moramo se setiti trenutka razumevanja koje smo imali. Moramo se setiti da smo u Radu. Moramo se setiti svoga cilja. I moramo se etiti sebe. Moramo se setiti da izolujemo sebe iznutra od života i da ne dopustimo da nas događaji slome – to jest, moramo se setiti da praktikujemo neidentifikovanje, kada zateknemo sebe u identifikaciji. Postoji šansa da se dogode neke promene, ako se čovek en identifikuje toliko mnogo i neprekidno. Setivši se da posmatramo identifikaciju u sebi i da praktikujemo neidentifikovanje, čovek dospeva pod nove uticaje. Cilj je doći do tih novih uticaja, koji mogu da nas iscele i da nam daju nov život. Kada ne bi bilo drugih uticaja, kada bi vidljivi život na Zemlji bio sve što postoji, kada ne bi bilo Zraka Kreacije, tada ne bi bilo Rada i ne bi bilo Ezoterijskog Učenja i sve bi bilo bez nade. Sve bi bilo fiksirano i mehanično. Niko ne bi mogao da se promeni.

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM VII

Birdlip, 18.mart 1944.

ENEAGRAM

VII

 Nastavićemo razgovor o Prvom Svesnom Šoku. Svi razumete razlog zašto to radim, jer se čitav Rad sliva u tu tačku. Svaka od ovih beleški govori o šoku na tački 6 Eneagrama iz različite perspektive. U ovom trenutku ih ne raspoređujem ni u kakvom određenom poretku. Prošli put smo govorili o shvatanju mehaničnosti kao jednoj vrsti šoka.

 Mi shvatamo sebe kao nešto dato. Uzimamo činjenicu da možemo da govorimo ili mislimo ili se krećemo ili vidimo ili čujemo kao nešto dato. Ne shvatamo da ne možemo da objasnimo ništa od toga i da jednostavno ne znamo. Postati svestan toga daje osećaj čuda, bespomoćnosti, koja je blisko povezana sa jednim aspektom shvatanja naše mehaničnosti. Niko, koliko god da to odbacujemo, niko sa sigurnošću ne može reći da je stvorio samog sebe i da tačno zna kako funkcioniše i šta je misao a šta je osećanje itd. Razmislite na trenutak i videćete da mi zaista ne znamo. Data nam je veoma komplikovana mašina po imenu telo i živimo u drugoj veoma komplikovanoj mašini po imenu svet. Kada sve to shvatite emocionalno, odvajate se od uobičajenog nivoa shvatanja stvari i to je jedan stepen Prvog Svesnog Šoka. Meditirajući o neobjašnjivosti svega, uključujući vas same, možete dostići stanje razumevanja sasvim različito od vašeg uobičajenog svakodnevnog razumevanja.

Prošli put je predmet shvatanja vaše mehaničnosti bio većinom sagledan u svetlu lične observacije i sagledavanja kako Ono čini, a ne vi. Podsetiću vas ovde na važnost Samoposmatranja u vezi sa posmatranjem Ličnosti. Svakog jutra dolaze vam iste misli, isti način razumevanja stvari, ista osećanja, iste teškoće. Ta mašina Ličnosti, za koju je svaka osoba prikačena, radi mehanički. Ubaciti novčić u prorez i sve se odvija rutinski. Svi znate da niste „vi“ ti koje treba da posmatrate, već vaša ličnost. G. Smit treba da posmatra g. Smita, ne „sebe“.  Mislim da se ne može dovoljno često ponoviti da je Samoposmatranje, kako ga podučava Rad, potpuno različito od onoga što obično podrazumevamo pod posmatranjem sebe. To je jedno od mesta, gde veoma lako padamo u san u pogledu značenja Rada i gde nas je konstantno potrebno buditi. G. Smit dolazi da me vidi i govori o svojim teškoćama sa Radom i kaže mi da pokušava da posmatra sebe, ali ne zna šta to znači. Tada se postavi pitanje: „Da li ste pokušali da posmatrate g. Smita?“ Veoma je iznenađen. Možda vi vidite na šta mislim. Naravno, beskorisno je posmatrati sebe kao da ste sve to vi. Vi ste zakačeni za komplikovanu mašinu, koja stvara veći deo vaše istorije. Međutim, vi niste ta mašina, jer u vama postoji nešto, što vas može osloboditi od nje. Kada to ne bi bio slučaj, Samoposmatranje bi bilo obično gubljenje vremena. Gledate svoju povezanost sa tom mašinom, recimo, tokom dana. Šta ona namerava? Šta govori? Gde je bila? Šta ona želi? Da li vam se to dopada? Da li želite da to opravdate? Da li ste slobodni od nje u većoj meri, ako nešto radite uz pažnju? Posmatrajte sebe na taj način u svakom trenutku. Kada shvatimo da nas ta mašina od Ličnosti pomera tamo-amo i uspostavlja kontrolu u svakom trenutku, počinjemo da stičemo uvide u to šta znači shvatiti svoju mehaničnost. Počinjemo da razumemo da je to razlog zašto je to shvatanje definisano kao jedan oblik Pamćenja sebe. Vidite da ne možete dospeti izvan sebe, ako sve u sebi shvatate kao sebe. Kako ćete preskočiti maticu sa svim tim što nosite sa sobom? Kako ćete izaći iz zatvora ako insistirate da sve to ponesete sa sobom? Treba da izbegavate sebe. Treba da budete strpljivi sa sobom sve dok sva ta buka koju Ličnost pravi ne prestane i vi najzad možete da budete sa „sobom“.

Postoji fraza, koja se često koristi u Radu, kao i u drugim ezoterijskim tekstovima, koja kaže da je Čovek u zatvoru. G. je ima običaj da kaže da niko ne shvata svoju situaciju. „Svi vi“, govorio je, „ste u zatvoru i sve što možete poželeti, ako ste senzibilni ljudi, jeste da pobegnete. Međutim, niko ne može pobeći iz zatvora bez pomoći onih, koji su ranije pobegli. Samo oni vas mogu naučiti na koji način je beg moguć.“ Tokom jednog perioda njegova omiljena izjava je bila da, kako bi čovek u zatvoru imao šansu da pobegne, on prvo mora shvatiti da je u zatvoru. Sve dok propušta da to shvatimo, dok god misli da je slobodan, on nema nikakvu šansu. Ukoliko ne shvatimo svoju mehaničnost, mi zamišljamo da smo slobodni. Zamišljamo da sve radimo sami, po svojoj volji. Taj zatvor, o kome je G. često govorio, pre svega je vaša Ličnost. U slučaju g. Smita, njegov zatvor je g. Smit, koga on uopšte ne opaža i koga uzima kao sebe. Šta treba da radi? Treba da podeli sebe na ’Ja’ i g. Smita. Čitavog dana je sa g. Smitom i tako ima mnoštvo prilika da ga posmatra i ne može kao izgovor da kaže da nikako ne može da ga dobije telefonom. Budući da je toliko dugo sa g. Smitom, on ga ne vidi i ne zna da ga g. Smit tera da čini sve što čini. Videćete da čovek pri susretu sa g. Smitom zaista ne treba da kaže samo: „Kako ste?“, već treba da doda: „Kako je g. Smit?“ A g. Smit treba da odgovori: „O, g. Smit je u odličnoj kondiciji, ali ja sam slabog zdravlja.“

Sada, nemoguće je pomoći tom čoveku da se odvoji od g. Smita tako što pokušavamo da ga prisilimo na to. On će reći da ne veruje da postoji takav zatvor kao što je g. Smit i da je to samo ime i raspravljaće se sa vama i zahtevati da se to dokaže. Naravno, to je nemoguće, jer on je jedini koji može osloboditi sebe. On sam mora videti da, iako zamišlja da on ima svoj sopstveni put, g. Smit je u stvari taj, koji ima svoj put i mora da oseti svu svoju bespomoćnost u prisustvu g. Smita. Naravno, to jedino može biti postepen, isprekidan proces, koji se proteže tokom godina samo-proučavanja. Međutim, jednom, kada ga on započne, jednom, kada na trenutak uoči prisustvo g. Smita, tada njegovo eventualno oslobođenje počinje da bude moguće. Umesto da se suprotstavlja ideji posmatranja, on počinje da ga koristi inteligentno i tada njegov život postaje podeljen na dve struje: jedna će biti život g. Smita, a druga će biti istorija i refleksija ’Ja’ koje posmatra g. Smita. Jer tokom dugo vremena on će voditi taj dvostruki život, što je veoma često bolno. Međutim, ukoliko ne dopusti sebi da postane negativan, postepeno će uočiti da nova značenja ulaze u njegovo razumevanje. Nešto počinje da se događa sa njim. I ta promena, koliko god da je neznatna, nastaje usled šoka, koji je dat na tački 6 kroz koju novi uticaji dospevaju do čoveka.

To je jedan oblik joge, koji je zasnovan na meditaciji o sebi i o tome ko smo i čemu čovek može reći ’Ja’. U ovom Radu, kada kažemo ’Ja’, moramo upitati sebe: „Koje ’Ja’?“ Shvatanjem da čovek koristi termin ’Ja’ potpuno pogrešno, počinje čovekov praktičan rad na sebi. To spada u šok na tački 6, jer može povećati svesnost – svesnost čoveka o samom sebi. To počinje da vam daje potpuno novi odnos prema sebi. Recite ponekad sebi u trenutku neke aktivnosti: „Koje ’Ja’?

Sada, dao bih vam primer u vezi sa osobom koja počinje da shvata mehaničnost. Mehaničnost znači reagovanje – reagovanje kao što uvek radite uz sve. Mislim da treba da razmislite o tim ličnim opservacijama o tome šta znači biti mehaničan.

„Uvek ću se sećati ogromnog i radosnog osećaja slobode koji sam iskusio kada sam iznenada, na sastanku, shvatio šta izreka Rada ’Ne moraš da reaguješ’ može značiti za mene i moj život.

Život bi mogao da se transformiše. Ne bih više bio u milosti života. Našao sam način da postupam sa životom. Ne moram da reagujem. Niko i ništa me ne mogu povrediti čak ni dotaći, ako nađem snagu da ne reagujem. Rešenje teškoća leži u meni. Imam moć, ukoliko budem mogao da naučim da je koristim, da život učinim bezopasnim po sebe. Život nije gospodar. Mogu da prevladam teškoće i nesreću života, postajući pasivan prema njima, ne reagujući na njih.“

Nastavak

ČETVRTI PUT - ENEAGRAM VI

Birdlip, 11.mart 1944.

ENEAGRAM

VI

Nastavićemo da govorimo o šokovima datim na tački 6 u Eneagramu. Podsetiću vas kratko da je to Prvi Svesni Šok, nazvan šok Pamćenja Sebe, i da se on ne odvija mehanički u čoveku. Ponoviću tu materiju, jer je za ljude izuzetno važno da je shvate. Čitava ideja Ezoterične Psihologije i njena velika razlika od Zapadne Psihologije leži u činjenici da ona čoveka ne posmatra kao svesnog. Ezoterijska Psihologija posmatra Čoveka kao biće u stanju sna, u kome se njemu sve dešava, stanje u kome on zamišlja da je svestan, stanje u kome zamišlja da ima volju, u kome zamišlja da ima stalni Ego i zamišlja da može da čini. Ezoterijska Psihologija nas uči da je sve to iluzija i da Čovek pripisuje sebi nešto što ne poseduje. Prvi stepen početka njegovog posedovanja takvih svojstava je taj šok na tački 6, o kome smo govorili iz drugačije perspektive. Neki ljudi misle da šok znači samo iznenadno neprijatno iskustvo. Neki šokovi su sigurno te vrste često su veoma korisni. Međutim, neophodna je mnogo šira koncepcija šoka na tački 6. Na tom mestu se dovija čitava promena izgleda, čitava promena uma. Mi zaista moramo da razumemo da stvari nisu onakve kakvima se čine. Moramo zaista da razumemo da smo mi i drugi u snu i da ne možemo da činimo i da nemamo pravu Volju, niti realni stalni Ego i tako dalje. Shvatanje svega toga je šok, istovremeno spor i iznenadan. Čuli ste na ranijim stepenima ovog učenja definiciju Pamćenja Sebe kao poimanja naše mehaničnosti. Kada počnemo da razumevamo da nismo mi ti koji čine, već da to Ono radi, tada imamo ukus određenog Pamćenja Sebe. Ali shvatićete, da ukoliko ni na koji način ne možete odvojiti sebe od sebe, nikada nećete shvatiti što to znači razumeti nečiju mehaničnost. Sve ćete nazivati ’Ja’ i to je upravo jedan od najvećih grehova, koje možemo počiniti protiv sebe i protiv drugih. Mi smo u stvarnosti legija, a uzimamo sebe kao jedno i ponašamo se prema drugim ljudima kao da su oni jedno. Ako posmatrate sebe bez kritike i iskreno tokom određenog perioda vremena, uočićete u kojoj meri ste mehanički, počećete da uočavate da teško možete reći „Ja sam taj, koji to radi“, već „Ono je to što to radi“, iako to nije svestan proces, već neka vrsta samo-opravdavanja koja se odigrava u pozadini i čini da sve izgleda u redu, tako da verujete da je sve što se događa ’Ja’. Na primer, postoji unutrašnji govor koji se odvija u vama i vi ga sledite, kao da ste vi taj koji to radi, i zaista da ta ’Ja’, koja vam govore i kažu stvari to rade u vaše ime, ili bolje, verujete da ste to vi. Tada, sasvim iznenada, neko malo svesnije ’Ja’ vam može reći: Zašto, zar nisi u Radu?“ I tada se sve kompletno menja, razgovor se potpuno zaustavlja i ta ’Ja’, koja su to činila, beže i kriju se.

Sada, ne možete dati sebi šok na tački 6, ako uvek idete na svoj način i pokušavate da idete na svoj način. Uvek nastavljati na svoj način znači ostati u snu, ostati mehaničan, ostati mašina. Kada imate svoj put, kada stvari idu glatko, tada ne idete protiv sebe i niste svesni. Kada se dve stvari ukrste, mi dobijamo kratak trenutak svesti. Probudimo se malo, za trenutak. Ukoliko nikada ne suprotstavite Rad životu, nećete napraviti raskrsnicu, u velikom smislu, jer Rad i život idu u suprotnim pravcima i ta raskrsnica se ne može uporediti sa malim raskrsnicama koje život proizvodi, koje dolaze i odlaze i kojima se bavimo u svom životu, već je to sasvim drugačija vrsta raskršća. Jednom, kada bude počelo da se formira u vama, ostaje i osećate ga sve vreme. Znate da ne možete imati svoj sopstveni način, ponekad jasnije a ponekad manje, ali to znate sve vreme i zante da, kada stvari postanu lakše, ne možete da obmanjujete sebe zamišljajući da je to ono što želite. Realnost Rada postaje veća realnost od realnosti života. Kada stvari postanu lakše u životu, kada čovek počne da bude prijatelj sa životom, to ne  poništava prisustvo Rada iza čoveka. Život nam može olakšati i Rad nam može olakšati, ali oni imaju drugačiji ukus. Sve to se odnosi na ono, o čemu sam govorio u vezi sa Prvim Svesnim Šokom, to efekta, da moramo znati razliku između spavanja i budnosti na osnovu unutrašnjeg ukusa, čak pre nego što saznamo kako da damo taj šok.

Shvatate da ako ste identifikovani sa životom, vi jeste u životu. Odgovarate samo na A-uticaje. Vi ste u svim osećajima, koje život daje. Vi ste u svim njegovim strepnjama. Tada ćete biti daleko od Rada. Rad će vam izgledati kao san. Bićete daleko od toga da date sebi šok na tački 6. Vi svi razumete da morate da re-interpretirate život i sagledate ga u svetlosti Rada. Međutim, dok god ste potpuno u onim ’Ja’ koja pripadaju životu i dok god ste potpuno apsorbovani brigama, strahovima, sukobima i ambicijama života, kako možete očekivati da život interpretirate drugačije? Samo Radna ’Ja’ mogu to da učine. ’Ja’ života znaju samo jedan jezik, jezik života, ali Radna ’Ja’  znaju dva jezika, jezik života i jezik Rada. Kada to ne bi bilo slučaj, kakvu bismo nadu imali da se spasemo od služenja mašineriji Organskog Života? Kako bismo mogli da odvojimo sebe od sebe, kada ne bi bilo ničega u nama što bi bilo drugačije od nas? Sada, ako mislite da ste jedno, možete li da odvojite sebe od sebe? Ovde dolazi do izražaja drugi aspekt šoka na tački 6. On se sastoji u stalnom pokušavanju da se da prednost Radnim ’Ja’ u teškim periodima. Pokušajte da sledite ono što Rad kaže u svakoj pojedinačnoj situaciji. Razmišljajte kako bi to izgledalo delovati na način Rada i pokušajte da sledite to što percipirate i vizualizujte sebe kako to radite. Iz tog razloga je tako važno saznati za ovaj Rad, istinski ga proučavati, istinski uložiti napor da se razume njegovo učenje, zadržati ga živim u umu, videti nove veze.

Sada, voleo bih da se vratim na raniju definiciju Pamćenja Sebe kao shvatanja čovekove mehaničnosti. Kada zateknemo sebe kako govorimo na neki tipičan način, shvatamo da govorimo iz nekog stava koji je povezan sa jednom ili dve gramofonske ploče. Znate da nije teško videti gramofonske ploče u drugim ljudima, jednom kada vam se skrene pažnja na tu ideju. Mnogo je teže videti gramofonsku ploču u sebi i uhvatiti je kako radi. Kasnije je možete prepoznati po specifičnom ukusu i po osećaju gubitka snage. Kad god razmišljamo mehanički ili osećamo mehanički, imamo tendenciju da izgubimo snagu. Kada postanete svesni nekih gramofonskih ploča, kako onih, koje izražavate spolja, izgovorenim rečima, tako i onih, koje ponavljate u sebi, počinjete da razumevate nešto od svoje mehaničnosti. Naravno, to neće biti slučaj, ako sebe opravdavate – to jest, nalazite razloge koji su dovoljni da nastavite da govorite glasno i u sebi na način kako to činite. Kad god zateknete sebe da ponavljate stvari ponovo i ponovo, to je mehanički. Kada postanete svesni mehaničnosti te vrste, iluzija o vama počinje da se ruši. Odvija se veoma interesantna bitka, koju neću pokušavati da objasnim, jer je to iskustvo kroz koje svako mora da prođe i sa čime će se svako neizbežno susresti na određenoj stepenici svog rada na sebi. Sada, iluzija o sebi mora da se slomi pre nego što šok na tački 6 može da bude dat. Ukoliko pokušavate da date ovaj šok kada ste ispunjeni iluzijom i sebi, koju ste uvek imali, nećete biti u stanju da postanete svesniji, već naprotiv, imaćete tendenciju da još dublje zaspite. Moramo da razumemo svoj položaj. Sećate se priče o konopcu i provaliji? Čovek je potpuno nesvestan i jednog i drugog. Tada ugleda provaliju i shvati svoju pravu poziciju i tada vidi i konopac iznad svoje glave. Da li razumete šta to znači? Čovek ne želi konopac dok ne vidi opasnost, a ne vidi opasnost sve dok ima iluziju da je sve u redu. Na isti način, osoba koja ima iluziju o sebi, osoba u kojoj se nešto još nije slomilo, neće ulagati napor u Pamćenje Sebe, jer, dok ne vidi provaliju, neće videti ni konopac.

Sada, konopac je Rad. Konopac je Ezoterizam koji leži tik iznad nas na višem nivou. Isceljujući uticaji Ezoterizma dolaze do nas u trećem Stanju Svesti, ali u drugom ne. Prvi Svesni Šok treba da nas uzdigne do te Svesti, da formira Budnost, tu vrstu Svetlosti, koja pripada 3 Stanju.

Sada, vi ćete razumeti zašto je rečeno da je shvatanje čovekove mehaničnosti jedan oblik Pamćenja Sebe. To znači da počinjemo da postajemo svesni opasnosti u kojoj se nalazimo, jer počinjemo da vidimo da je ono, što smo smatrali sigurnim u sebi, iluzija i počinjemo da vidimo da ne postojimo. I jednom kada iluzija o sebi počne da se slama, počinje da biva moguće osetiti da uticaji Rada ne samo da stižu do nas, već i da nas podučavaju. Međutim, ukoliko ste uvereni da je vaš sadašnji obrazac u redu, naravno da će biti teško raditi na sebi, jer ne postoji ni jedan lični razlog zašto bi to trebalo da radite. Ako ne osećate nikakav nedostatak, kako onda raditi? Ako osećate da niste izgubili ništa, kako možete da tragate? Ako osećate da već sve znate, kako se možete podvrgnuti podučavanju? Ako ste fundamentalno zadovoljni sobom, kako možete da se promenite?

Nastavak